Ispovest pred kuhinjom

Zdravo. Imam mnogo godina i ne umem da kuvam. Jel mogu sad da sednem? Hvala.

Nije da nisam probala! I sa receptom, i na osećaj, i sa kuvarom, i brzo, i strpljivo, i nikako mi nije pošlo za rukom. Mislim, umem da dinstam nešto dok ne isteram dušu i ne izbijem osigurač, ali to je u krajnjem ishodu uvek pre za nuklearni otpad nego za jelo. Da ne pominjem ozlede od noža, opekotine od pleha, prskanja ulja, vrele vode..Za standardan ručak moram do pijace, prodavnice i apoteke. I onda je normalno da izbegavam svaku veću vratolomiju. Kupim lepo pakovanje na kom piše: "2 minuta", "dodati kašiku mleka","mikrotalasna (pa mala slika sata)", "posoliti po želji", "premazati bogato i kreativno" i sl.i ne boli me glava. Nego stomak. Ali dobro, život je velika bol.

I ne obraćam pažnju previše. Dok se ne desi malo čudo. Pozove me drugarica Ana na ručak, bez povoda, voli da kuva. Ajd. Doneću neki slatkiš sa deklaracijom, da se zasladimo. Strava? Strava. Dođem sa industrijskom tortom, stavim je u frižider dok ne svarimo testeninu (realno, šta drugo možeš da očekuješ kad te neko pozove na ručak osim srpske porcije italijanskog specijaliteta), i onda se zaledim! Ugledam pileće batake. Žive. Auu. Pa šta će sa ovim?? Razumem pileće belo meso, to je legitiman jestivi deo pileta, ali batak...znam da nema ni roštilj ni fritezu. Ali šta sad, sednem pored tv-a, desnim okom gledam ekran, levim šta ona radi. I sve čega se sećam je neki mladi krompir, sos, levo-desno, rerna. Toliko mogu da reprodukujem. Onda je počelo da miriše. Pa da ide voda na usta. Pa halucinacije. Onda je jelo bilo gotovo. Onda ide deo kog se ne sećam najjasnije. Onda hvalim kuvaricu. Pomišljam da je oženim. Orgazam. Pauza. Drugi orgazam. Cigareta. Lepe uspomene. Da pojasnim: jedem povremeno domaću kuhinju. Znam šta je prosečno, a šta odlično. Ali ovo je bezobrazno! Ok, ovo je bila slučajnost, ne može se ponoviti.

Posle par dana rešim da krenem sa njom u prodavnicu. Da je uhvatim na delu sa spiskom, gramažom, i svim detaljima za kuhinjski zločin. Umesto toga, Ana me pita: Šta ćemo da jedemo? Brzo slegnem ramenima da bih prikrila činjenicu da u tom trenutku ne mogu da se setim ni šta ide u praznu kajganu. Dok sam se opasuljila, ona je već stajala na kasi. Luk, nesto u kesici, mleveno meso. Mleveno meso je u mom rečniku pod "sirovine", odmah nakon žive krave. To se ne jede, to je oblik postojanja nakon smrti. Dok se ne reinkarnira u ćufte. Koje govore.
I podsećaju te koliki si debil.

I onda sam odustala. To je talenat. Ne možeš da naučiš ili ukradeš. Ako se potrudiš-bićeš prosečan. Ili ćeš biti loš ma koliko se trudio. Ćuti i divi se. I razvijaj nejestive talente.